Јагјит Сингх је познат као најуспешнији певач на газалу свих времена који је постигао признање критике и комерцијални успех и чији је дубоки глас дирнуо милионе срца.
Глас певача Јагјита Сингха хипнотисао је милионе у Индији широм света. Његови обожаваоци су луди за његовим очаравајућим газама – једном од најраспрострањенијих и најпопуларнијих поетских форми, посебно широм Блиског истока и јужне Азије. Јагјит Сингх савладао уметност изражавања бола и туге кроз мелодичне лепо написане песме.
Пут овог човека од Јагмохана до Јагјита није био лак. Јагмоханов отац Амир Чанд рођен је у хиндуистичкој породици, али је усвојио сикизам и сада се зове Сардар Амар Синг. Његови услови су били лоши јер је био сиромашан и морао је да ради по цео дан. Међутим, био је посвећен ноћном учењу и добио је државни посао где је први пут постављен у Биканер у Раџастану. Једног лепог дана када је путовао из Биканера у свој родни град Сри Ганганагар, упознао је прелепу Сикх девојку по имену Бацхцхан Каур у возу и када је њихов разговор почео никада се није завршио јер су се обоје венчали. Имали су 11 деце, од којих је само четворо преживело, од којих је Јагмохан био један од њих рођен у Шри Ганганагару 1941.
Након што је Индија стекла независност 1947. године, био је то веома тежак период за нацију јер је почела да стоји на својим ногама и сваки човек се борио за храну и средства за рад. У таквим тешким временима једва да је било места за уметничке форме попут музике. Али, како прича каже, усред свега тога младић који обећава изашао је са улица Шри Ганганагара у Раџастану у северној Индији.
Једног одређеног дана, Јагмоханов отац га је одвео свом религиозном гуруу који је предвидео и саветовао да ће, ако Јагмохан промени име, једног дана освојити цео овај свет неком посебном вештином. Од тог дана Јагмохан је постао Јагјит. У то време није било струје, а Јагјит је после сумрака учио под керозинском лампом, иако није био баш одушевљен студијама. Јагјит је од малих ногу имао огромну љубав и страст према певању, а прва песма коју је отпевао била је док је још студирао у школи Калса, а касније 1955. певао је за велике композитори. Такође је певао Гурбани (верске химне) у Гурудварама – светом месту Сика од малих ногу.
Касније се Јагјит преселио у Џаландхар у Пенџабу у северној Индији ради високих студија где је завршио диплому наука на ДАВ колеџу. Током студентских дана певао је многе песме, а 1962. је певао песму пред др Раџендром Прасадом, првим председником Индије, током прославе Годишњег дана факултета. Његов отац је увек желео да Јагјит више учи и постане инжењер или бирократска канцеларија која се сматра веома респектабилним послом у влади, па је да би испунио очеве жеље, Јагјит отпутовао у Курукшетру у Харијани да би магистрирао историју.
Током постдипломских дана Јагјит је отпутовао у Шимлу у Химачал Прадешу да пева за одређену прилику и случајно је срео Ома Пракаша који је био познати глумац у индијској филмској индустрији. Ом Пракаш је био толико импресиониран Јагјитовим певањем да је одмах замолио Јагјита да дође у Мумбаи, дом индијске филмске и музичке индустрије. Јагјит је одмах пристао и преселио се у Мумбаи где је у почетку преживљавао радећи чудне послове, а затим је почео да зарађује компонујући рекламне џинглове и наступајући уживо на свадбеним свечаностима.
Нажалост, ово није било баш пријатно путовање за Јагјита јер није могао ништа да постигне и остао је без новца да чак и преживи у Мумбају и тако се вратио кући путујући сакривен у тоалету у возу. Међутим, ово искуство није убило Јагјитов дух и 1965. године је био одлучан да ће свој живот провести уз музику и тако се поново преселио у Мумбаи. Један од Јагјитових најближих пријатеља по имену Харидаман Сингх Бхогал договорио је новац да Јагјит отпутује у Мумбаи и такође би наставио да шаље новац да му помогне да преживи у великом граду. Јагјит је добио новчану помоћ од свог великодушног пријатеља, али се током дана борбе суочио са многим потешкоћама.
Јагјит је на крају научио класичну музику од познатих певача тог времена – Мохамеда Рафија, КЛ Сехгала и Лате Мангесхкар. Касније је његово интересовање за професионалну каријеру у музици даље напредовало и одлучио је да стекне обуку у формату класичне музике код искусних Устад Јамал Кхана и Пандит Цхаган Лал Схарма ји. Занимљиво је да је током својих дана у Мумбаију имао малу глумачку свирку у филму 'Амар' редитеља Субхасха Гхаија као пријатељ главног протагониста.
Јагјитова породица није била свесна да је он у Мумбају јер је одлазио кући током распуста на факултету. Када дуго није долазио кући, његов отац је замолио Јагјитовог брата да затражи информације од Јагјитових пријатеља о његовом боравишту. Иако је један од његових пријатеља обавестио Јагјитовог брата да је Јагјит напустио студије и да се преселио у Мумбаи, али је његов брат одлучио да ћути о томе. После отприлике месец дана, сам Јагјит је написао писмо својој породици говорећи им целу истину и да је такође престао да носи свој турбан јер је сматрао да музичка индустрија можда неће прихватити певача Сика. Његов отац је био бесан што је то сазнао и од тог дана је престао да разговара са Јагјитом.
Током боравка у Мумбају, Јагјит је добио прилику да ради са ХМВ компанијом, великом музичком компанијом тог доба и његов први ЕП (ектендед плаи) постао је веома популаран. Касније је упознао Читру Дуту, Бенгалку када је певао дует рекламног џингла и изненађујуће Читри се у почетку није допао Јагјитов глас. Читра је у то време била удата и имала је ћерку, међутим она се развела 1968. а Јагјит и Читра су се венчали 1971. Ово је била величанствена година за Јагјита Сингха и он и Читра су названи 'Гхазал пар'. Убрзо су добили сина коме су дали име Вивек.
Исте године Јагјит је имао супер хит музички албум под називом 'Супер 7'. Његов најважнији и легендарни албум био је 'Тхе Унфоргеттаблес' користећи хор и електронске инструменте, прилику коју му је пружио ХМВ након које је преко ноћи постао звезда и ово је заиста било његово прво велико достигнуће. 'Тхе Унфоргеттаблес' је био веома продаван албум у време када није било тржишта за друге албуме осим филмова. Добио је чек од 80,000 ИНР 1977. године, што је тада био огроман износ. Након што је видео како Јагјит постиже успех, његов отац је поново почео да разговара са њим.
Јагјитов други албум 'Бирха Да Султан' изашао је 1978. године и већина његових песама је била успешна. Након тога, Јагјит и Цхитра су објавили укупно шеснаест албума. Постао је први индијски музичар који је 1987. снимио чисто дигитални ЦД албум „Беионд Тиме“ снимљен на страним обалама ван Индије, усред овог успешног низа, Јагјит и Цхитра су претрпели разорну личну трагедију. Њихов син Вивек погинуо је у саобраћајној несрећи са 18 година. После ове болне трагедије 1990. године, и Цхитра и Јагјит су одустали од певања.
Јагјит се вратио певању 1992. године и дао свој глас многим песницима. Продуцирао је неколико албума са писцем Гулзаром и компоновао мелодије за телевизијску драму 'Мирза Гхалиб' коју је написао Гулзар. Јагјит је такође позајмио свој глас 'Геета Схлоко' и 'Схрее Рам Цхарит Манас' и такве химне које је рецитовао Јагјит Сингх давале су рај за слушаоце. Нека од најбољих Јагјитових дела настала су након што је изгубио сина, јер се чинило да је ово обогаћивало његово срце. У Индији су људи били свесни класичне музике, али начин на који се Јагјитов глас повезује са обичним човеком је невероватан. Иако је певао тако дубоким гласом, био је веома пријатељска и весела особа. Волео је бициклизам јер га је подсећало на ову младост.
Људи свих старосних група диве се не само певању Јагјит Сингха, већ и дубоким текстовима и газал композицијама. Јагјит је писао прелепу поезију и одао почаст сваком текстописцу у његовом посебном стилу. Увек је био велика подршка својим колегама са којима је увек био у пријатељским односима. Године 1998. доживео је тежак срчани удар након чега му је лекар предложио операцију бајпаса на коју није пристао. Уместо тога, одлучио је да посети свог пријатеља у Дехрадуну, Уттракханд, који је био специјалиста за ајурведу и Јагјит је потпуно веровао у његов третман. После месец дана наставио је са радом.
Јагјит Сингх је једини индијски певач и композитор који је продуцирао два албума за бившег премијера Индије Атала Бихарија Вајпаиееа, који је и сам песник – под називом Наии Дисха и Самведна. Године 2003. добио је Падмабхушан, трећу највишу цивилну част у земљи за допринос певању. Године 2006. добио је награду за животно дело учитеља. Нажалост, 2009. године догодила се још једна трагедија када су Јагјитова и Читрина ћерка преминуле због чега су се поново удавили у тузи.
2011. године, након што је напунио 70 година, Јагјит је одлучио да направи '70 концерт' на којем је представио песму у знак сећања на свог сина под називом 'Цхитти На Кои Сандес, Јаане Вхо Каунса Десх, Јахан Тум Цхале Гаие' преведено као 'без писма или поруке, не знам које је то место где си отишао'. У септембру 2011. Јагјит Сингх је доживео крварење у мозгу и након што је био у коми 18 дана, преминуо је 10. октобра 2011. Овај човек је однео газеле обичном човеку и постигао је огроман успех јер се многе његове песме сматрају класицима. Он је свакако најпопуларнији певач газала свих времена. Његове песме „Јхуки Јхуки Си Назар“ и „Тум Јо Итна Мускра Рахе Хо“ из хинди филма Артх изражавале су безвременску оду осећањима љубави и страсти и тихог дивљења. Његове песме попут 'Хосх Валон Ко Киа Кхабар Киа' и 'Хотхон Се Цхху Ло Тум' изражавале су тугу, чежњу, бол од раздвојености и једнострану љубав. Јагјит Сингх је иза себе оставио прелепо наслеђе очаравајућих песама које ће милиони слушалаца још дуго неговати.
***
